УКАЗ
О ПРОГЛАШЕЊУ ЗАКОНА О ЗАШТИТИ ОД НАСИЉА У ПОРОДИЦИ И НАСИЉА ПРЕМА ЖЕНАМА У ФЕДЕРАЦИЈИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
Број 01-02-1-128-01/25
12. марта 2025. године
Сарајево
Предсједница
Лидија Брадара, с. р.
ЗАКОН
О ЗАШТИТИ ОД НАСИЉА У ПОРОДИЦИ И НАСИЉА ПРЕМА ЖЕНАМА У ФЕДЕРАЦИЈИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
I ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ
I ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ
Члан 1.
(Предмет Закона)
Члан 2.
(Усклађеност с правном стечевином Европске уније)
Члан 3.
(Циљ закона)
Члан 4.
(Јавни интерес)
Члан 5.
(Општи принципи пружања заштите од насиља)
Члан 6.
(Остваривање права)
Члан 7.
(Забрана дискриминације)
II ПОЈМОВИ И ЗНАЧЕЊЕ ИЗРАЗА
Члан 8.
(Значење израза у овом закону)
Члан 9.
(Радње насиља у породици и насиља према женама)
Члан 10.
(Члан породице)
Члан 11.
(Жртва насиља)
(1) Жртва насиља у породици у смислу овог закона је сваки члан породице или домаћинства, који је изложен радњама насиља у породици из члана 8. став (1) и члана 9. овог закона.
(2) Дијете је жртва насиља у породици ако је било присутно приликом вршења насиља према другом члану породице, иако радње насиља нису предузете према њему.
(3) Жртва насиља према женама у смислу овог закона је свака жена изложена радњама насиља из члана 8. став (2) и члана 9. овог закона.
Члан 12.
(Учинилац насиља у породици и насиља према женама)
(1) Учинилац насиља у породици у смислу овог закона је члан породице или домаћинства, који врши или је вршио радње насиља наведене у члану 8. став (1) и члана 9. овог закона.
(2) Учинилац насиља према женама у смислу овог закона је свако лице које врши или је вршило радње насиља наведене у члану 8. став (2) и члана 9. овог закона.
Члан 13.
(Субјекти заштите)
(1) Заштиту, помоћ и подршку жртвама насиља дужни су пружити надлежни органи: полицијски органи, тужилаштва, судови, органи старатељства, здравствене и образовне установе, заводи за бесплатну правну помоћ и друге јавне установе (у даљем тексту: субјекти заштите).
(2) Заштиту, помоћ и подршку жртвама насиља пружају и специјализоване невладине организације из члана 14. овог закона.
(3) Субјекти заштите дужни су да поступају у складу с одредбама овог закона и да са дужном пажњом пруже заштиту, подршку и помоћ жртвама насиља и спријече понављање насиља без обзира на то да ли је против учиниоца покренут кривични поступак.
(4) Жртве насиља имају право на приступ свим субјектима заштите и ослобођене су плаћања свих трошкова поступка пред тим субјектима.
Члан 14.
(Специјализоване услуге подршке)
(1) Специјализоване услуге подршке обухватају услуге стручне подршке и савјетовања, те услуге институционалног социјалног збрињавања и социјалне подршке које имају за циљ заштиту и превенцију од насиља.
(2) Специјализоване услуге подршке могу пружати јавне установе, удружења, фондације, вјерске заједнице, те друга правна лица која испуњавају минималне стандарде из члана 61. овог закона.
III ПОСТУПАК ОСТВАРИВАЊА ЗАШТИТЕ ЖРТАВА НАСИЉА У ПОРОДИЦИ И НАСИЉА ПРЕМА ЖЕНАМА
Члан 15.
(Права жртава насиља)
Жртва насиља има сљедећа права:
a) право на приступ службама за подршку жртвама насиља,
б) право на бесплатну медицинску помоћ, онолико дуго колико је потребно,
ц) право на дјелотворну психолошку и другу стручну помоћ и подршку тијела, организације или установе за помоћ жртвама насиља,
ч) право на заштиту од застрашивања и освете,
ћ) право на заштиту достојанства током испитивања жртве као свједока,
д) право на пратњу лица од повјерења при предузимању свих радњи у којима учествује,
џ) право на пуномоћника,
ђ) право на пратњу персоналног асистента уколико је жртва насиља лице с инвалидитетом које користи услуге персоналног асистента,
е) право да, без непотребног одгађања, буде обавијештена о укидању задржавања или бијегу учиниоца насиља, те изрицању, продужењу, замјени, те престанку заштитних мјера које су одређене ради њене заштите или отпуштању осуђеника с издржавања казне затвора,
ф) право да буде обавијештена о предузетим радњама поводом пријаве насиља и о исходу поступка,
г) право да буде испитана без неоправдане одгоде након подношења пријаве и по захтјеву од стране лица истог пола,
х) право на избјегавање контакта с учиниоцем насиља прије и током поступка, осим ако судски поступак захтијева такав контакт,
и) право на социјално становање у складу с прописима о стамбеној политици,
ј) право на привремени смјештај у сигурну кућу,
к) право на полицијску заштиту и обезбјеђење, у сврху неометаног узимања личних ствари приликом напуштања заједничког домаћинства,
л) право на бесплатну правну помоћ,
љ) право на тајност података на основу којих се може открити идентитет жртве насиља или идентитет члана њене породице.
Члан 16.
(Информисање жртве насиља)
Субјекти заштите дужни су у првом контакту са жртвом насиља обавијестити жртву на језику који разумије и њој разумљив начин, о свим правима и мјерама заштите и услугама које има у складу с овим законом и другим прописима, као и о установама, органима и правним лицима која пружају специјализоване услуге подршке из члана 14. овог закона.
Члан 17.
(Право на бесплатну правну помоћ)
(1) Жртва насиља у поступцима остваривања својих права и заштите од насиља има право на бесплатну правну помоћ.
(2) Бесплатна правна помоћ обезбјеђује се жртви насиља с циљем олакшаног приступа правима из области здравствене, социјалне и материјалне заштите и збрињавања и остваривања права на накнаду материјалне и нематеријалне штете, те учествовања у кривичним поступцима у којима се појављује у својству жртве насиља, односно оштећеног.
(3) Право на бесплатну правну помоћ жртви насиља која је збринута у сигурну кућу обезбјеђују институције за бесплатну правну помоћ и правна лица која пружају специјализоване услуге подршке из члана 14. овог закона.
Члан 18.
(Лице од повјерења)
(1) Жртва насиља може изабрати, прије или током поступка, лице од повјерења које ће бити присутно током поступка или радњи у вези са заштитом од насиља.
(2) Лице од повјерења може бити било које пунољетно лице осим учиниоца насиља.
(3) Надлежни органи су обавезни омогућити присуство лицу од повјерења у свим поступцима и радњама у које је укључена жртва насиља, у складу с прописима којима је уређена надлежност тих органа.
Члан 19.
(Хитност поступка и обавеза поступања субјеката заштите)
(1) Субјекти заштите дужни су обезбиједити хитно рјешавање предмета насиља, водећи рачуна да су интерес и добробит жртве приоритет у тим поступцима, а нарочито ако је жртва дијете, лице старије од 65 година, лице с инвалидитетом и лице под старатељством.
(2) У случајевима насиља субјекти заштите дужни су међусобно сарађивати, сарађивати и с другим надлежним владиним тијелима и органима и невладиним организацијама у најбољем интересу жртве, као и размјењивати потребне податке и информације.
Члан 20.
(Обавеза пријаве насиља и сарадња)
(1) Запослени у субјектима заштите, образовним, социјалним и здравственим установама дужни су одмах пријавити полицијском органу или тужилаштву дјело насиља о којем су обавијештени или о којем сазнају на други начин.
(2) Свако има право пријавити извршење насиља.
(3) Свако је дужан пријавити кривично дјело којим се врши или је извршено насиље када непријављивање кривичног дјела представља кривично дјело или уколико је жртва насиља дијете.
(4) Након пријема пријаве да је учињено насиље, орган коме је поднесена пријава дужан је без одлагања о томе обавијестити орган старатељства, који ће одмах пружити социјалну заштиту и психосоцијалну помоћ жртви, предузети друге мјере из своје надлежности, те о томе сачинити службени извјештај којег без одлагања доставља надлежном полицијском органу.
(5) Здравствена установа обавиће бесплатан љекарски преглед ради утврђивања и евидентирања постојања повреда физичког или психичког интегритета и пружити жртви насиља потребну љекарску помоћ.
(6) О извршеном насиљу надлежни полицијски орган одмах обавјештава и надлежно тужилаштво и уз извјештај доставља прикупљене доказе и процјену ризика.
(7) Полицијски орган дужан је о процјени ризика без одлагања да обавијести орган старатељства.
(8) Надлежни тужилац, у писаној форми, обавјештава надлежни полицијски орган, жртву насиља и орган старатељства о подизању оптужнице против осумњиченог лица, о непровођењу истраге или обустави истраге, као и о разлозима за непровођење и обуставу истраге.
(9) На захтјев органа старатељства или на захтјев полицијског органа или на захтјев жртве, сигурне куће дужне су обезбиједити смјештај жртви насиља.
(10) Ако непријављивање насиља не представља кривично дјело прописано Кривичним законом Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 36/03, 21/04, 69/04, 18/05, 42/10, 42/11, 59/14, 76/14, 46/16, 75/17 и 31/23), лице које не изврши обавезу пријављивања радњи насиља из члана 8. ст. (1) и (2) и члана 9. овог закона чини прекршај, осим у случају када насиље у породици пријави жртва насиља.
Члан 21.
(Процјена ризика)
(1) У односу на сваку пријаву насиља надлежни полицијски орган у сарадњи са субјектима заштите мора извршити процјену ризика за све жртве насиља, нарочито ризика од смртности, озбиљности ситуације и ризика од понављања насиља с циљем управљања ризиком и координираног обезбјеђења заштите и подршке жртвама насиља.
(2) Процјена ризика нарочито узима у обзир чињеницу да ли учиниоци дјела насиља посједују ватрено оружје, односно имају приступ ватреном оружју те о потреби његовог привременог одузимања.
(3) Процјена ризика се врши на основу прикупљених информација о томе:
a) да ли је учинилац насиља раније или непосредно прије процјене ризика учинио насиље у породици или неки други вид насиља и да ли га је спреман поновити,
б) да ли учинилац живи са жртвом насиља,
ц) да ли је учинилац пријетио физичким озљеђивањем, убиством или самоубиством,
ч) да ли је учинилац ментално болестан,
ћ) да ли учинилац злоупотребљава алкохол, психоактивне супстанце или пати од неких облика овисности,
д) да ли постоји сукоб око старатељства над дјететом или око начина одржавања личног контакта дјетета и родитеља који је учинилац насиља,
џ) да ли је учиниоцу изречена мјера заштите од насиља, да ли је дошло до кршења мјере,
ђ) да ли жртва доживљава страх и како она процјењује ризик од понављања насиља,
е) да ли постоји ухођење жртве насиља,
ф) да ли је жртва насиља покренула или планира покренути поступак за развод брака или прекинути заједнички живот с учиниоцем,
г) да ли је жртва насиља посебно угрожена због трудноће, инвалидитета и старости,
х) друге чињенице и околности од значаја за процјену ризика.
(4) Процјена ризика врши се за дјецу, узимајући у обзир било коју пријетњу упућену директно њима или пријетњу која се односи на њихово раздвајање од жртве насиља.
(5) Федерални министар унутрашњих послова доноси подзаконски акт о поступку и начину провођења процјене ризика у свим фазама поступка, након прибављеног мишљења кантоналних министарстава унутрашњих послова.
IV ХИТНЕ МЈЕРЕ ЗАШТИТЕ
Члан 22.
(Сврха хитних мјера заштите)
Сврха хитних мјера заштите је отклањање непосредне опасности по физички и психички интегритет жртве насиља и њихове дјеце и спречавање понављања насиља.
Члан 23.
(Врсте хитних мјера заштите)
(1) Учиниоцу насиља могу се изрећи сљедеће хитне мјере заштите:
а) удаљење из стана, куће или другог стамбеног простора и забрана враћања у стан, кућу или други стамбени простор,
б) забрана приближавања жртви, а према потреби дјеци жртве и лицима у односу на које постоји опасност од вршења насиља,
ц) забрана комуникације, узнемиравања и ухођења жртве насиља.
(2) Хитне мјере заштите одређују се када су испуњени услови за изрицање заштитних мјера прописаних овим законом.
Члан 24.
(Поступак одређивања и трајање хитних мјера заштите)
(1) Када постоје основи сумње да је учињено насиље надлежни полицијски орган ће, када су за то испуњени овим законом прописани услови, одмах писмено наредити хитне мјере заштите о чему је дужан обавијестити надлежног тужиоца.
(2) Захтјев за одређивање хитних заштитних мјера надлежном полицијском органу могу поднијети и надлежни тужилац, жртва или орган старатељства.
(3) О захтјеву из става (2) овог члана надлежни полицијски орган је дужан одлучити у року од шест сати од сата пријема захтјева.
(4) Надлежни полицијски орган може одредити једну или више хитних мјера заштите.
(5) У наредби којом се одређују хитне мјере заштите унијеће се упозорење о посљедицама кршења хитних мјера заштите.
(6) Писмену наредбу којом се одређују хитне мјере заштите полицијски орган је дужан уручити лицу према коме су мјере одређене. Лице према коме су мјере одређене, за вријеме трајања мјера, има право поднијети притужбу надлежном тужилаштву, који је о притужби дужан да одлучи у року од 12 сати од подношења притужбе.
(7) Хитне мјере заштите на основу наредбе полицијског органа ступају на снагу одмах и могу трајати најдуже 48 сати.
(8) Надлежни полицијски орган о наредби којом су одређене хитне мјере заштите без одгађања обавјештава жртву насиља и орган старатељства.
V ЗАШТИТНЕ МЈЕРЕ
Члан 25.
(Сврха заштитних мјера)
Сврха заштитних мјера је отклањање опасности по физички и психички интегритет жртве насиља и спречавање понављања насиља отклањањем стања и услова који могу утицати или потицајно дјеловати да учинилац поново изврши радње насиља.
Члан 26.
(Врсте заштитних мјера)
Када постоје основи сумње да је учињено дјело насиља, учиниоцу насиља могу се изрећи сљедеће заштитне мјере:
a) удаљење из стана, куће или другог стамбеног простора и забрана враћања у стан, кућу или други стамбени простор,
б) забрана приближавања жртви насиља и према потреби дјеци жртве,
ц) забрана комуникације, узнемиравања и ухођења жртве насиља,
д) обавезан психосоцијални третман,
е) обавезно лијечење од овисности,
ф) привремено лишење слободе и задржавање.
Члан 27.
(Удаљење из стана, куће или другог стамбеног простора)
(1) Заштитна мјера удаљење из стана, куће или другог стамбеног простора и забрана враћања у стан, кућу или други стамбени простор може се изрећи лицу које је учинило насиље према лицу с којим живи у стану, кући или другом стамбеном простору, ако надлежни суд оцијени да постоји опасност да би без провођења ове мјере учинилац насиља могао поново учинити радње насиља.
(2) Лице којем је изречена мјера из става (1) овог члана дужно је одмах напустити стан, кућу или други стамбени простор, према потреби, уз присуство полицијског службеника.
(3) Мјера из става (1) овог члана одређује се у трајању које не може бити краће од једног мјесеца нити дуже од три године.
(4) Надзор над извршавањем заштитне мјере удаљења из стана, куће или другог стамбеног простора може се вршити путем електронског надзора кретања.
(5) Подзаконски акт о начину вршења надзора из става (4) овог члана доноси федерални министар правде.
(6) Подзаконски акт о начину проведбе мјере из става (1) овог члана доноси федерални министар унутрашњих послова, уз сагласност федералног министра правде.
Члан 28.
(Забрана приближавања жртви насиља)
(1) Заштитна мјера забрана приближавања жртви насиља може се изрећи учиниоцу насиља ако постоји опасност да би поново могао извршити насиље или ако би присуство учиниоца насиља у близини жртве стварало жртви висок степен душевне патње која онемогућава нормалне активности жртве.
(2) У рјешењу којим суд изриче заштитну мјеру забране приближавања жртви насиља, надлежни суд ће одредити мјеста или подручја и удаљеност на којој се учинилац насиља не смије приближити жртви насиља.
(3) Мјера из става (1) овог члана одређује се у трајању које не може бити краће од једног мјесеца нити дуже од три године.
(4) Надзор над извршавањем заштитне мјере забране приближавања жртви насиља може се вршити путем електронског надзора кретања.
(5) Подзаконски акт о начину вршења надзора из става (4) овог члана доноси федерални министар правде.
(6) Подзаконски акт о начину проведбе мјере из става (1) овог члана доноси федерални министар унутрашњих послова, уз сагласност федералног министра правде.
Члан 29.
(Забрана комуникације, узнемиравања и ухођења жртве насиља)
(1) Заштитна мјера забране комуникације, узнемиравања и ухођења лица изложеног насиљу може се изрећи учиниоцу насиља који узнемирава или уходи жртву насиља, а постоји опасност да се такво понашање понови.
(2) Мјера из става (1) овог члана одређује се у трајању које не може бити краће од једног мјесеца нити дуже од три године.
(3) Подзаконски акт о начину проведбе мјере из става (1) овог члана доноси федерални министар унутрашњих послова, уз сагласност федералног министра правде.
Члан 30.
(Обавезан психосоцијални третман)
(1) Заштитна мјера обавезног психосоцијалног третмана може се изрећи учиниоцу насиља ради отклањања узрока његовог насилничког понашања и преодгоја, односно у циљу смањивања и отклањања опасности понављања учињеног насиља.
(2) Мјера из става (1) овог члана може трајати до престанка разлога због којег је одређена и не може бити дужа од три године.
(3) Подзаконски акт о начину и мјесту провођења мјере из става (1) овог члана доноси федерални министар рада и социјалне политике, уз сагласност федералног министра здравства.
Члан 31.
(Обавезно лијечење од овисности)
(1) Заштитну мјеру обавезног лијечења од овисности надлежни суд изрећиће учиниоцу насиља који је насиље учинио под утицајем овисности од алкохола, опојних дрога или других психоактивних супстанција, ако постоји опасност да због те овисности поново изврши насиље.
(2) Мјера из става (1) овог члана одређује се у трајању које је потребно за лијечење, али не може трајати дуже од три године.
(3) Подзаконски акт о начину и мјесту провођења мјере из става (1) овог члана доноси федерални министар здравства.
Члан 32.
(Привремено лишење слободе и задржавање)
(1) Полицијска управа дужна је за сваки пријављени случај насиља изаћи на лице мјеста одмах по примљеној пријави.
(2) Полицијска управа може лице за које постоје основе сумње да је учинило насиље, привремено лишити слободе и задржати га ако су испуњени услови из члана 153. Закона о кривичном поступку Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 35/03, 37/03 - Испр., 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09, 12/10, 8/13, 59/14 и 74/20, у даљем тексту: ЗКП).
Члан 33.
(Подношење захтјева за изрицање заштитних мјера)
(1) Захтјев за изрицање заштитне мјере из члана 26. тач. а) до е) овог закона надлежном суду подноси надлежни полицијски орган.
(2) Захтјев из става (1) овог члана могу поднијети и тужилаштво, орган старатељства или жртва насиља.
Члан 34.
(Рокови за подношење захтјева)
(1) Надлежни полицијски орган је обавезан за сваки пријављени случај насиља изаћи на лице мјеста, одмах извршити процјену ризика за жртве и дјецу, и увијек када је то неопходно ради заштите жртве и када су испуњени овим законом прописани услови поднијети захтјев за изрицање заштитне мјере надлежном суду одмах, односно најкасније у року од 12 сати од сазнања за радње насиља из члана 8. ст. (1) и (2) и члана 9. овог закона.
(2) О поднесеном захтјеву за изрицање заштитне мјере надлежни полицијски орган дужан је одмах обавијестити надлежног тужиоца.
(3) Ако је захтјев из става (1) овог члана поднесен по истеку рока од 12 сати, суд је дужан размотрити такав захтјев.
(4) Уз захтјев из става (1) овог члана прилажу се прикупљени докази и извод из казнене, прекршајне и све друге службене евиденције.
Члан 35.
(Надлежност за одлучивање о захтјеву за изрицање заштитних мјера)
(1) За изрицање заштитних мјера надлежан је општински суд на чијем подручју жртва насиља има пребивалиште или боравиште.
(2) О захтјеву за изрицање заштитних мјера одлучује судија појединац.
(3) На изузеће судије сходно се примјењују одредбе о изузећу садржане у чл. 39., 40., 41., 42., 43. и 44. ЗКП.
Члан 36.
(Обавезни елементи захтјева за изрицање заштитне мјере)
Обавезни елементи захтјева за изрицање заштитне мјере су: назив органа који подноси захтјев, број протокола, мјесто и датум, назив суда којем се подноси захтјев, законски основ за подношење захтјева, лични подаци о насилном лицу за које се захтијева изрицање заштитне мјере, назив једне или више заштитних мјера чије се изрицање захтијева од суда, радње насиља из члана 8. ст. (1) и (2) и члана 9. овог закона за које постоје основе сумње да их је насилно лице учинило, име и презиме жртве или жртава и однос с насилним лицем, образложење, потпис овлашћеног службеног лица и прилози уз захтјев.
Члан 37.
(Одбацивање захтјева)
(1) Суд ће рјешењем одбацити захтјев за изрицање заштитне мјере када захтјев није поднесен од овлашћеног органа или лица.
(2) Уколико захтјев за изрицање заштитне мјере не садржи све што је потребно да би се по њему могло поступити, суд ће га вратити подносиоцу с упутом да у року који суд одреди допуни захтјев у складу с одредбама овог закона и да ће у случају да се не поступи у складу са налогом суда, захтјев одбацити.
Члан 38.
(Изрицање заштитних мјера)
(1) Приликом изрицања заштитних мјера из овог закона суд ће водити рачуна о сврси, тежини, трајању изречене мјере и њеној ефикасности.
(2) Надлежни суд може учиниоцу насиља изрећи једну или више заштитних мјера, када оцијени да је то оправдано и да постоје услови за њихово изрицање прописани овим законом.
(3) Надлежни суд може захтијевати од центра за социјални рад да му пружи помоћ у прибављању потребних доказа, односно да достави своје мишљење о сврсисходности тражене заштитне мјере.
Члан 39.
(Рокови и начин изрицања заштитне мјере)
(1) Надлежни суд дужан је у року од 24 сата од пријема захтјева за изрицање заштитне мјере из члана 26. тач. а) до ц) овог закона одлучити о захтјеву и донијети рјешење.
(2) Надлежни суд дужан је у року од седам дана од пријема захтјева за изрицање заштитних мјера из члана 26. тач. д) и е) овог закона обезбиједити мишљење вјештака, уколико је неопходно, те одлучити о захтјеву и донијети рјешење.
(3) У случају када је захтјев за изрицање заштитних мјера поднијела жртва насиља, суд је овлашћен тражити изјашњење од органа старатељства, полицијског органа и тужилаштва о околностима значајним за одлуку.
(4) Орган старатељства, полицијски орган и тужилаштво дужни су у року од 12 сати доставити суду тражено изјашњење, а суд је дужан донијети одлуку у роковима из ст. (1) и (2) овог члана након запримања изјашњења.
(5) Уколико надлежни суд захтијева да се учинилац насиља изведе пред суд, може то лице позвати путем надлежне полицијске управе.
(6) О захтјеву за изрицање заштитне мјере суд одлучује рјешењем.
(7) Приликом изрицања заштитне мјере надлежни суд није ограничен посебним формалним доказним правилима ради утврђивања чињеница о извршењу радњи насиља из члана 8. ст. (1) и (2) и члана 9. овог закона, као и о посљедицама које су наступиле.
(8) Рјешењем о изрицању заштитне мјере утврђује се трајање заштитне мјере изречене учиниоцу насиља која почиње тећи од дана доношења рјешења.
(9) На приједлог овлашћеног органа или лица трајање изречене заштитне мјере се може продужити рјешењем суда.
Члан 40.
(Обавезни елементи рјешења о изрицању заштитне мјере)
Обавезни елементи рјешења којим се изриче заштитна мјера су:
a) увод који садржи: назив суда који доноси рјешење, име судије, назив органа или лица које је поднијело захтјев за изрицање заштитне мјере, датум подношења захтјева, име лица према коме се изричу заштитне мјере и датум доношења рјешења,
б) изрека која садржи: личне податке лица којем се изриче заштитна мјера, радње насиља из члана 8. ст. (1) и (2) и члана 9. овог закона ради којих се изриче заштитна мјера, уз навођење чињеничног описа радњи насиља, личне податке жртве насиља, врсту изречене заштитне мјере, трајање заштитне мјере, назив органа надлежног за извршење заштитне мјере, упозорење о посљедицама кршења изречене заштитне мјере и навод да жалба не одлаже извршење рјешења,
ц) образложење које садржи: кратко излагање захтјева за изрицање заштитне мјере, прибављене информације и доказе, утврђено чињенично стање и разлоге који, с обзиром на утврђено чињенично стање, упућују на оправданост врсте и трајања изречене заштитне мјере, правни основ за изрицање заштитне мјере, као и правни основ из овог закона према којем жалба не одлаже извршење рјешења,
д) поука о правном лијеку која садржи: назив суда путем којег се жалба подноси, као и назив суда којем се жалба подноси и у којем року,
е) потпис судије и отисак печата суда.
Члан 41.
(Достављање рјешења)
(1) Рјешење о изрицању заштитне мјере надлежни суд ће одмах доставити лицу којем је изречена заштитна мјера, подносиоцу захтјева, жртви и органу надлежном за извршење изречене заштитне мјере.
(2) Рјешење о изрицању заштитне мјере ће се у сваком случају без одлагања доставити и надлежном полицијском органу и надлежном тужиоцу.
(3) Суд је дужан доставити рјешење о изрицању заштитних мјера органу старатељства на чијем подручју лице којем је изречена заштитна мјера има пребивалиште или боравиште ради евиденције, најкасније у року од три дана од доношења рјешења.
Члан 42.
(Обавезе надлежних органа)
(1) Органи надлежни за извршење изречене заштитне мјере наведене у рјешењу о изрицању заштитне мјере дужни су редовно пратити извршење мјере, сачинити и доставити надлежном суду извјештај о њиховом извршењу у року који одреди суд, а најкасније у року од шест мјесеци од дана изрицања заштитне мјере, те предложити обуставу, продужење или замјену мјере другом прописаном мјером, када то сматрају потребним.
(2) Орган надлежан за извршење заштитне мјере, као и полицијска управа, дужни су одмах по сазнању о неизвршењу или кршењу изречене мјере поднијети пријаву надлежном тужилаштву.
Члан 43.
(Замјена другом заштитном мјером или обустава извршења заштитне мјере)
Надлежни суд након извјештаја о извршењу заштитне мјере достављеног од органа надлежних за извршење изречене заштитне мјере, може изречену мјеру замијенити другом заштитном мјером, изрећи додатну заштитну мјеру или обуставити извршење заштитне мјере.
Члан 44.
(Обустављање поступка за изрицање заштитних мјера)
Суд ће рјешењем обуставити поступак за изрицање заштитних мјера када се утврди да:
a) радње које су наведене у захтјеву не представљају радње наведене у члану 8. ст. (1) и (2) и члану 9. овог закона или
б) када не постоје услови за изрицање заштитних мјера прописаних овим законом.
Члан 45.
(Изјављивање жалбе)
(1) Жалбу на рјешење суда којим је изречена заштитна мјера може изјавити подносилац захтјева за изрицање заштитне мјере, жртва насиља и лице коме је изречена заштитна мјера.
(2) Жалбу на рјешење суда којим је одбачен захтјев за изрицање заштитне мјере или поступак обустављен може изјавити подносилац захтјева и жртва насиља.
Члан 46.
(Рокови за подношење и садржај жалбе)
(1) Против рјешења суда којим је одлучено о захтјеву за изрицање заштитне мјере дозвољена је жалба у року од три дана од дана пријема рјешења.
(2) Жалба не одлаже извршење рјешења.
(3) Жалба из става (1) овог члана треба садржавати назив суда, број и датум рјешења против којег се изјављује, жалбени основ, разлоге и потпис подносиоца жалбе.
Члан 47.
(Жалбени основи)
Рјешење којим је одлучено о захтјеву за изрицање заштитне мјере може се побијати због:
a) битне повреде поступка прописаног овим законом,
б) повреде материјалних одредаба овог закона,
ц) погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања,
д) одлуке о изреченој заштитној мјери.
Члан 48.
(Битне повреде поступка)
Битне повреде поступка изрицања заштитне мјере постоје ако:
a) је рјешење о изрицању заштитне мјере донио судија који је морао бити изузет од поступка изрицања заштитне мјере,
б) суд није био стварно надлежан да изриче заштитну мјеру,
ц) захтјев за изрицање заштитне мјере био је поднесен од неовлашћеног органа,
д) суд је пропустио примијенити или је погрешно примијенио одредбе овог закона, а то је било или је могло бити од утицаја на законито и правилно доношење одлуке о изрицању заштитне мјере.
Члан 49.
(Повреде материјалних одредаба овог закона)
Повреда материјалних одредаба овог закона постоји ако дјело за које је изречена заштитна мјера не представља насиље у породици, односно насиље према женама или уколико нису испуњени овим законом прописани услови за изрицање заштитних мјера.
Члан 50.
(Погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање)
Погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање постоји када је суд неку одлучну чињеницу погрешно утврдио или је није утврдио.
Члан 51.
(Одлука о изреченој заштитној мјери)
Одлука о изреченој заштитној мјери може се побијати жалбом ако одлуком о изреченој заштитној мјери није прекорачено законско овлашћење, али суд није правилно изрекао мјеру, с обзиром на околности које су од значаја за избор врсте и трајање заштитне мјере.
Члан 52.
(Достављање жалбе)
(1) Жалба се доставља суду који је донио рјешење о изрицању заштитне мјере.
(2) Примјерак жалбе суд доставља противној страни која може у року од три дана доставити суду одговор на жалбу.
Члан 53.
(Одбацивање жалбе)
Неблаговремену или непотпуну жалбу одбациће другостепени суд рјешењем, ако то није учинио првостепени суд.
Члан 54.
(Одлучивање о жалби)
(1) О жалби одлучује другостепени суд у сједници вијећа.
(2) Другостепени суд размотрит ће жалбу на основу списа и жалбе, у правилу без одржавања рочишта и обавезан је донијети одлуку у року од три дана од дана пријема жалбе.
(3) Одлучујући о жалби другостепени суд може уважити жалбу, укинути рјешење и предмет вратити првостепеном суду на поновно одлучивање, жалбу одбити као неосновану или уважити жалбу и преиначити првостепено рјешење.
Члан 55.
(Право на контакт учиниоца насиља са дјететом)
(1) Право на контакт учиниоца насиља којем је изречена заштитна мјера са дјететом остварује се посредством и под надзором органа старатељства, уколико је према оцјени органа старатељства остваривање тог контакта у најбољем интересу дјетета.
(2) О остваривању права контакта из става (1) овог члана, орган старатељства одлучује посебним рјешењем.
VI ЗБРИЊАВАЊЕ ЖРТВЕ
Члан 56.
(Сигурна кућа)
Сигурна кућа, у смислу овог закона, је пружалац услуге социјалног збрињавања и социјалне подршке жртвама насиља у складу с посебним прописом и може се основати од стране невладине организације или као јавна установа.
Члан 57.
(Начин збрињавања жртве)
(1) Ради обезбјеђења физичке заштите и остваривања права и интереса жртве насиља, орган старатељства уз асистенцију полицијског органа или полицијски орган дужни су, уз претходни пристанак жртве, осим ако је жртва дијете, привремено збринути жртву насиља и дјецу из жртвиног домаћинства у сигурну кућу, другу одговарајућу институцију или код друге породице.
(2) Жртва насиља, због претрпљеног насиља, страха и узнемирености, ради обезбјеђивања физичке заштите и остваривања својих права и интереса, као и спречавања понављања насиља, има право директно затражити од сигурне куће смјештај или поднијети надлежном органу старатељства захтјев за привремено збрињавање.
(3) Орган старатељства ће, одмах по пријему захтјева из става (2) овог члана размотрити захтјев и донијети одлуку.
(4) Рјешење о одобрењу смјештаја жртве насиља у сигурну кућу доноси надлежни орган старатељства по службеној дужности одмах по сазнању да је извршено насиље или на захтјев полицијског органа, жртве насиља или правног лица који пружају специјализоване услуге подршке из члана 14. овог закона, одмах по пријему захтјева за смјештај у сигурну кућу.
(5) Рјешење о одобрењу смјештаја у сигурну кућу из става (4) овог члана, доноси се усмено, а писмено рјешење се израђује најкасније у року од 24 сата од дана доношења усменог рјешења. Садржај писменог рјешења мора одговарати садржају усменог рјешења.
(6) Жалбу на рјешење којим се усваја или одбија захтјев за смјештај у сигурну кућу надлежном кантоналном министарству за социјалну и дјечију заштиту жртва насиља и специјализована невладина организација могу поднијети у року од 24 сата од пријема првостепеног рјешења.
(7) О жалби на рјешење из става (6) овог члана надлежно кантонално министарство за социјалну и дјечију заштиту дужно је одлучити у року од три дана.
Члан 58.
(Привремено збрињавање у сигурну кућу)
(1) У сигурној кући, као посебној мјери подршке жртвама насиља, обезбјеђује се социјална, психолошка, правна, педагошка и медицинска помоћ и подршка.
(2) Жртва насиља привремено се збрињава у сигурну кућу, у трајању најдуже до шест мјесеци.
(3) Рок из става (2) овог члана може се продужити на захтјев жртве насиља, надлежног органа старатељства, полицијског органа или правног лица које пружају специјализоване услуге подршке из члана 14. овог закона, док трају околности опасности по жртву насиља, као и због наставка неопходног психосоцијалног третмана.
Члан 59.
(Збрињавање жртве у другој одговарајућој институцији или код друге породице)
Жртва насиља збрињава се у другу одговарајућу институцију или код друге породице на захтјев органа старатељства када орган старатељства оцијени да је то повољније за жртву и уз сагласност жртве насиља.
Члан 60.
(Преузимање личних ствари)
Ради заштите жртве насиља, полицијски орган је на захтјев жртве дужан отпратити жртву у кућу, стан или други стамбени простор ради преузимања личних ствари и личних ствари других лица која су с њом напустила тај простор, а које су неопходне за задовољење свакодневних потреба.
Члан 61.
(Минимални стандарди за рад сигурних кућа)
Минимални стандарди за рад сигурних кућа који се односе на локацију, простор, опрему, организацију, број и стручну спрему ангажованих стручних дјелатника, те процјену, планирање и активности за пружање услуга социјалног збрињавања и социјалне подршке утврдиће се посебним прописом из области социјалне и дјечије заштите.
Члан 62.
(Поступак оцјењивања минималних стандарда)
(1) Невладина организација или друго правно лице из члана 56. овог закона ради обављања дјелатности сигурне куће мора испуњавати минималне стандарде из члана 61. овог закона.
(2) Поступак оцјењивања испуњености минималних стандарда за рад сигурних кућа утврђених прописом из члана 61. овог закона проводи тијело именовано од стране федералног министра рада и социјалне политике за пружаоце социјалних услуга којима је оснивач Федерација или који су своју дјелатност регистровали на нивоу Федерације.
(3) Поступак оцјењивања испуњености минималних стандарда за рад сигурних кућа утврђених прописом из члана 61. овог закона проводи тијело именовано од стране кантоналног министра за пружаоце социјалних услуга којима је оснивач кантон или јединица локалне самоуправе или који су своју дјелатност регистровали на нивоу тог кантона.
(4) На основу приједлога тијела из ст. (2) и (3) овог члана надлежни министар доноси рјешење о испуњености стандарда из става (3) овог члана.
(5) Ревизију испуњености минималних стандарда врши Федерално министарство рада и социјалне политике, односно кантонално министарство надлежно за социјалну и дјечију заштиту најмање једанпут у двије године.
(6) Поступак оцјењивања испуњености минималних стандарда за рад сигурних кућа из ст. (2) и (3) и ревизије из става (5) овог члана проводи се уз примјену одредби Закона о управном поступку ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 02/98, 48/99 и 61/22) и овог закона.
(7) Рјешење из става (5) овог члана је коначно и против њега није дозвољена жалба али се може покренути управни спор пред надлежним судом.
Члан 63.
(Подзаконски акт о минималним стандардима, поступку оцјене испуњености и ревизији испуњености минималних стандарда)
Посебан пропис о минималним стандардима, поступку оцјене испуњености минималних стандарда и ревизији испуњености минималних стандарда донијеће федерални министар рада и социјалне политике, уз прибављање мишљења кантоналних министарстава надлежних за социјалну и дјечију заштиту.
Члан 64.
(Централни регистар сигурних кућа)
Члан 65.
(Средства за финансирање сигурних кућа)
Члан 66.
(Обавеза припреме плана помоћи жртви насиља)
Члан 67.
(Заштита идентитета и забрана објаве информација)
Члан 68.
(Други облици подршке)
VII ОСТАЛИ ОБЛИЦИ ЗАШТИТЕ И ПОМОЋИ
Члан 69.
(Услуге опште подршке)
Члан 70.
(Привремена помоћ жртви насиља)
Члан 71.
(Бесплатна СОС телефонска линија за помоћ жртвама насиља)
Члан 72.
(Програм мјера за превенцију, заштиту и борбу против насиља)
Члан 73.
(Финансирање програма и пројеката)
VIII УЛОГА НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА У ПРУЖАЊУ ПОДРШКЕ ЖРТВАМА НАСИЉА
Члан 74.
(Улога невладиних организација)
Члан 75.
(Мултисекторски приступ и координација)
Члан 76.
(Комисија за праћење примјене Закона)
IX ОБАВЕЗЕ ВОЂЕЊА ЕВИДЕНЦИЈЕ И ИЗВЈЕШТАВАЊА И ОБАВЕЗА РЕДОВНОГ СТРУЧНОГ ОСПОСОБЉАВАЊА
Члан 77.
(Обавезе вођења евиденције и извјештавања)
Члан 78.
(Обавеза редовног стручног оспособљавања)
X НАДЗОР И КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ
Члан 79.
(Надзор над примјеном овог закона)
Члан 80.
(Прекршајне санкције)
Члан 81.
(Кривично дјело кршења заштитних мјера)
XI ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ
Члан 82.
(Обавеза доношења подзаконских аката)
Члан 83.
(Обављање дјелатности сигурне куће прије ступања на снагу закона)
Члан 84.
(Престанак важења)
Члан 85.
(Ступање на снагу)
Предсједaвaјући
Предстaвничког домa
Пaрлaментa Федерaције БиХ
Драган Миоковић, с. р.
Предсједaвaјући
Дома народа
Пaрлaментa Федерaције БиХ
Томислав Мартиновић, с. р.