1. ОДЛУКА којом се деблокира именовање Владе Федерације Босне и Херцеговине

ОДЛУКА ВИСОКОГ ПРЕДСТАВНИКА Користећи се овлаштењима која су високом представнику дата чланом V Анекса 10 (Споразум о цивилној имплементацији Мировног уговора) Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, према којем је високи представник коначни ауторитет у земљи у погледу тумачења споменутог Споразума о цивилној имплементацији Мировног уговора; и посебно узевши у обзир члан II. 1. (д) горе наведеног Споразума, према којем високи представник "пружа помоћ, када то оцијени неопходним, у изналажењу рјешења за све проблеме који се појаве у вези са цивилном имплементацијом"; Позивајући се на став XI. 2. Закључака Конференције за имплементацију мира одржане у Бону 9. и 10. децембра 1997. године, у којем је Вијеће за имплементацију мира поздравило намјеру високог представника да искористи свој коначни ауторитет у земљи у погледу тумачења Споразума о цивилној имплементацији Мировног уговора како би помогао у изналажењу рјешења за проблеме, како је претходно речено, "доношењем обавезујућих одлука, када то буде сматрао неопходним", у вези са одређеним питањима, укључујући (у складу са тачком (ц) овог става) и "мјере у сврху осигурања имплементације Мировног споразума на читавој територији Босне и Херцеговине и њених ентитета"; Позивајући се такође на став 4 Резолуције 1174 (1998) Савјета безбједности Уједињених нација од 15. јуна 1998. године, према којем Савјет безбједности, у складу с поглављем VII Повеље Уједињених нација "…понавља да је високи представник коначни ауторитет за тумачење Анекса 10 о цивилној имплементацији Мировног уговора и да у случају спора може давати своја тумачења и препоруке, те доносити обавезујуће одлуке, како год оцијени да је неопходно, о питањима која је образложило Вијеће за имплементацију мира у Бону 9. и 10. децембра 1997. године"; Наглашавајући да је Управни одбор Вијећа за имплементацију мира још 2021. године осудио "стагнацију и нефункционалност у ФБиХ, укључујући и неименовање влâсти на нивоу Федерације (…) три и по године након Опших избора 2018. године, што је уставна обавеза, дакле самим тим и обавеза из Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини"; Подсјећајући да је Босна и Херцеговина демократска држава која треба да функционише према принципима владавине права и уз слободне и демократске изборе; Имајући у виду да избори представљају кључни елемент демократског управљања те да су, у случају да се изборни резултати не одразе у институционалном устројству, у опасност доведени цјелокупна демократска структура и цјелокупан легитимитет власти; Истичући да би понављање ситуације у којој се избори одржавају, али да притом никада нису добили одговарајући учинак, имало тешке, па чак и катастрофалне посљедице јер би спријечило могућност да држава унаприједи реформску агенду потребну за интеграцију у ЕУ и подстакло би широко распорострањени скептицизам према изборима и неповјерење у демократију у цијелости; Констатујући да су управо неспремност односно неспособност релевантних политичких актера да постигну компромис у вези с изборном реформом и формирањем власти толико дуго времена довели до доношења мојих одлука од 2. октобра 2022. године; Изражавајући жаљење због чињенице да је истекао уставом предвиђени рок за именовање Владе Федерације БиХ, а да притом предсједник Федерације није могао извршити именовање уз сагласност два потпредсједника; Изражавајући жаљење због тога што је Федерација суочена с политичким застојем и што су се, умјесто настојања да постигну компромис, политички блокови користили максималистичким захтјевима, етнонационалистичким тактикама застрашивања и неприхватањем политичке реалности и одговорности према грађанима; Трајно свјестан потребе да се осигура да се гаранције и заштитни механизми који су уграђени у Устав Федерације БиХ не користе на штету одговорног управљања и функционалности институција; Напомињући да је у институцијама Федерације БиХ предузето неколико иницијатива за проналажење дугорочног рјешења за ситуације у којима се формирање власти опструише, укључујући и једну иницијативу којом је "Представнички дом Парламента Федерације БиХ наложио Уставној комисији (…) [да] иницира усклађивање и/или измјену и допуну уставних одредби за избор Владе Федерације Босне и Херцеговине, како би се постигло трајно уставно рјешење којим ће се омогућити именовање Владе Федерације Босне и Херцеговине (…); Поздрављајући ове и друге иницијативе којима се настоје утврдити таква дугорочна рјешења у будућности; Позивајући Парламент да приступи рјешавању ових питања у склопу реформи потребних за елиминисање дискриминације усмјерене против групе Осталих и побољшање функционалности у Федерацији у оквиру процеса који је инклузиван и који се ослања на консултације с најширим могућим кругом заинтересованих страна; Подсјећајући на чињеницу да, упркос томе што је Уставни суд у више наврата истицао да је такве реформе потребно провести након провођења пресуда Европског суда за људска права у групи предмета Сејдић-Финци, са провођењем тих пресуда се сада заостаје и да би требало изнаћи рјешења како би се окончала дискриминација која постоји према ентитетским уставима у прве двије године мандата постојећег законодавног тијела; Констатујући да се у циљу формирања нове владе не може чекати с тим да такви напори уроде плодом; Увјерен у то да се тренутни застој не смије наставити те да без стабилне Федерације не може бити ни функционалне државе нити напретка према будућности коју грађани ове земље заслужују; Свјестан стога важности превазилажења тренутног застоја у институцијама Федерације БиХ с циљем да се Босна и Херцеговина на смислен начин укључи у реформе које су неопходне како би ова земља постигла напредак на свом путу ка интеграцији у Европску унију и како би реализовала Одлуку Европског вијећа донесену на његовом самиту од 15. децембра 2022. године којом се потврђује одлука о додјели статуса државе кандидата за чланство у ЕУ Босни и Херцеговини; Увјерен да се ниједним законом или уставом не може наметнути политичка добра воља и да се застоји у систему заснованом на консензусу увијек могу превазићи путем политичког компромиса те да ниједна политичка странка нема монопол над представљањем било којег конститутивног народа у Влади, што је загарантовано чланом IV.Б.4, став (1) Устава Федерације; Узимајући у обзир и имајући у виду све претходно наведено, високи представник овим доноси сљедећу одлуку: